Bogdan Mitić intervju za Borilački klub – „Došlo je vreme za boks!“

Bogdan Mitić

datum rođenja: 03.10.1983.god

grad: Beograd

država: Srbija

veština: Boks

kategorija: Velter

rekord: 13 pobeda, 2 popraza, 0 nerešenih

Višestruki je prvak Srbije u amaterskom (olimpijskom) boksu i reprezentativac u kadetskoj, juniorskoj i seniorskoj konkurenciji.

U profesionalni boks ulazi 2004 godine.

Najznačajnije borbe je imao:

• 2009 protiv Rusa Alekseja Jevčenka (poraz) za titulu EE EBU titulu šampiona Evrope za borce izvan zemalja EU
• 2007 protiv Italijana Emanuela Da La Rose za titulu Mediterana u WBC verziji.

________________________________________________________________

Za njega život nije bio med i mleko. Nije ga mazio i pazio, uvek je morao da ide težim, kamenitijim putem pronalazeći rešenja. Međutim, junaci se na mukama poznaju, a on je već nebrojano puta pokazao da u njemu čuče snaga i volja. Mladi Beograđanin našao se na testu iskušenja, iz koga može izaći samo ojačan, neustrašiv, siguran u sebe i pobedu. Na putu oporavka crkva mu je pomogla, još jednom dokazujući da se ništa ne dešava slučajno.

Borilački klub Vam predstavlja Bogdana Mitića, mladog boksera sa velikim potencijalom i ogromnim srcem, na putu ka preporodu i oporavku. Mi mu želimo mnogo sreće i uspeha.

___________________________________________________________________________________

Kako si počeo da treniraš boks?

Odveo me je otac jednom prilikom, jer iskreno, nikad ne bih sam otišao na boks. Sa sedam godinama me je odveo u Partizanovu salu. Prvi trener mi je bio Rajičić iz Zvezde koji me je naučio tehnikama.

Koja sećanja nosiš iz perioda kada si trenirao amaterski boks?

Obišao sam svet trenirajući olimpijski boks. Neko vreme sam trenirao u klubu Partizan, a posle me je preuzeo Dragan Dimić. Sa njim sam nekoliko puta bio juniorski prvak države, pa sam prešao u seniore. Zatim sam se borio za Dinamo Pančevo, a zahvaljujući njima boksovao sam i profesionalnu ligu. Takođe, kao senior sam dva puta bio prvak države. Išao sam na evropska i svetska prvenstva, gde sam uglavnom prolazio prvo kolo, a zatim gubio u drugom. To je ta regularna priča jer mi je uvek malo falilo da pređem tu barijeru i osvojim medalju.

Mislim da zbog toga deo krivice snose i treneri, jer su nestručni i grubo rečeno, neobrazovani su. To tek sada shvatam, kada se malo distanciram zakoračivši u trenerske vode.

Prelazak u profi boks?

Prešao sam u profesionalce jer je u Srbiji zamro amaterski boks. Moj klub Pančevo je propao, i u to vreme sam opet ostao bez para, mada nikada nisam ni zarađivao. Uvek sam se nešto mučio, pa čak i kad sam bio klinac zezali su nas za stipendije. Sve je polako gubilo smisao, jer se vrtelo oko para. U to vreme mi je Ljubiša Ignjatović Čupa ispričao priču da je vreme za profi boks, da skinem majicu i kacigu, i da se tučem jer ću na taj način zaraditi kintu. Ja se primim na priču jer sam bio klinac! Uporno sam se tukao i borio, ali bez rezultata. Jedan od osnovnih razloga mog okretanja profi boksu je što sam se toliko godina borio u amaterskom, toliko prosuo znoja, krvi – ni za šta. Imao sam padove, imao sam pucanja arkade ali nisam odustajao, verujući da mogu sve. Bilo je čak i priča da pređem u trenere, ali sve sam batalio da bih se koncentrisao na profi boks. Ali, nikad ništa nisam zaradio ni od profi boksa, kao ni od amaterskog.

Poslednji meč sa Italijanom, koja je tvoja analiza?

Sa Italijanom sam na meč otišao pretreniran. Ljubiša Ignjatović Čupa misli da ljudski organizam treba što više opteretiti, ali meni takav način treniranja nije prijao. Uporni treninzi su mi preopteretili telo, i organizam mi je bio preumoran. Za mene je to bila agonija, bio sam u užasnom stanju. Posle sam čuo od stručnih ljudi da je najbitniji odmor, koji ja nisam imao. Otišao sam na meč sa upalama, mišić nije mogao da pruži delić sebe, i to je bila borba u kojoj ja nisam bio ja.

Meč sa Rusom, Aleksejom Jevčenkom?

Rus je isto bio smejurija. Za taj meč sam se spremao sa mojim zetom, Srđanom Mihajlovićem koji je trener kik boksa. Posle Italijana sam prestao da radim sa Čupom. Nismo se razumeli i to je to, nemamo nikakav kontakt sada. Najvažnije od svega je što me zet nije mučio na treninzima, i zadovoljan sam kako sam radio sa njim, jer ja realno u Srbiji nemam sa kim da treniram. Samo jedan trener postoji koji je dobar, a to je Aca Nikolić.

Da li imaš neke ponude za revanš sa Rusom?

Zvali su me iz Bosne neki ljudi koji su gledali meč sa Rusom. Njima se veoma svidelo kako boksujem, pa su predložili da mi organizuju revanš sa njima. Još ništa nije konkretno ugovoreno, ali mogućnost postoji.

Aca Nikolić? Kako si ga upoznao?

Pre desetak dana nagovorili su me drugari da odemo u putešestvije, do manastira Studenice. Uvek sam poštovao instituciju crkve, slave i sve ostalo, ali ja to nikada nisam osećao. Kada sam otišao u Studenicu doživeo sam nešto neverovatno. Poseta manastiru me je potpuno stabilizovala. Bili smo do Sopoćana, a onda na Svete Vrače, negde u brdima. Tu su nas primili monasi, poslužili da jedemo. Kako je odmicao razgovor rekli su nam da su tu neki bivši iskušenici koji su svratili u manastir, i koji žele da nas upoznaju.

Među njima je bio Aca Nikolić. Neverovatno! Nisam mogao da verujem, pričao sam sa njim i dogovorili smo se da me trenira.

Da li sad redovno ideš u crkvu?

Naravno da idem. Nikada nisam osetio takvu ljubav kao posle posete manastiru. Problem je što ljudi ne kapiraju crkvu i veru kao što bi trebalo. Neće da pričaju sa sveštenicima. Poenta je da živiš kako živiš, da radiš šta radiš ali da se moliš, ispovedaš, i polako, vremenom ulaziš u taj život, postaješ bolji čovek. Ne odmah, zato što je neko baš tako odlučio. Za sve je potrebno vreme.

Da li sve ovo znači da ipak ne odustaješ od boksa?

Nikada neću otići iz bokserskih voda. Neću prestajati da boksujem jer je to moj život, to je potreba. Imam mnogo mečeva, možda i previše i to su razlozi što sam se umorio. Moj organizam traži borbu, traži boks ali potreban je i odmor. Nikada se ne bih odrekao tog adrenalina pred borbu, pobede.. sve su to fantastični momenti.

Šta te je vodilo ceo život da se baviš boksom?

Otac me je spartanski vaspitavao. Šest ili sedam godina smo trčali po nekoliko kilometara svaki dan. On me je naveo da negujem perčin, i jedini cilj mi je bio da uspem i da budem neko. Tako mi je mozak naštelovan i ratnički sam vaspitavan.

Kakav je tvoj odnos sa bratom Vukom, koji je takođe profesionalni bokser?

Posle toliko godina koliko smo u boksu, otac mi je rekao da mu je žao što me je gurao u boks, jer čovek u nekim kasnijim godinama postane nesposoban za sve ostale stvari. Moja braća na mene gledaju kao vođu i posle svih mečeva nisam siguran koliko bi trebalo i oni da ostanu u boksu. Vuk je nastavio da trenira, mada je sad na pauzi. Kada sam ja bio u punom treningu, svi su oni bili oko mene. Kada sam ja stao, kao da su i oni pomalo zakočili. Međutim, najbitnije je da imam plan! Planiram da otvorim neku školu boksa u okviru jedne teretane, a možda otvorim i teretanu. Gledam da klince, i mlađu braću ubacim da rade, vode treninge, zarade svoj dinar, a možda i nastave da treniraju i da se takmiče. Talentovani su, ali moj savet njima je da uče školu pre svega.

Zašto neguješ perčin toliko godina i šta on znači za tebe?

U četvrtom razredu sam počeo da puštam rep. Otac je imao veliki uticaj na mene kao što sam rekao, on me je naučio da budem drugačiji od ostalih. Gledali smo film ’’Taras Buljbu’’, a glavni lik je inače vođa kozaka i imao je perčin. To se nama svidelo, pa me je otac ošišao istog dana, ostavljajući mesto da raste rep. U početku je to bio samo čuperak, pa je kasnije dobijalo neki oblik. Čak su hteli i iz škole da me izbace zbog ovakve frizure, pa sam morao da izmišljam razloge, govorio sam im da sam ja budista i da me ostave na miru.

Da li misliš da ćeš biti bolji trener nego što su tvoji treneri bili?

Ja sam već sada bolji trener od svih njih. Moj mlađi brat je dva puta prvak države i treći je na evropskom prvenstvu za mlađe juniore. Već imam šampiona!

Da li ima šanse da amaterski boks napreduje u Srbiji?

Nema šanse, bar za sada. Svašta tu treba da se promeni da bi bilo napretka. Sad je sport najmanje posrt. Dosta toga je u hemiji, drugo, treneri moraju biti obrazovaniji, upućeniji. Nije mnogo drugačija situacija ni sa sudijama. Moraju mnogo stručnije da se ophode prema bokserima, inače će ih uništiti. Takođe su i doktori veoma važni kao i kondicioni treneri, a sve je to u senci u Srbiji. Nije poenta da se trenira najviše, već sa merom, kako telu prija. Potrebno je da treneri odu na seminare da se edukuju, da uče pa da prenesu znanje na boksere. Shvatam da treba vremena za sve, ali mora se krenuti u nekom momentu.

Da li je drugačija situacija sa profi boksom?

Generalno su mnogo upućeniji, bar što se tiće fizičke spreme. Mislim da je dobro da mladi uđu što ranije u bokserske vode jer tako prave rejting. U amaterskom boksu zna se ko je najbolji i čije je mesto u reprezentaciji pa je teško izboriti se za svoje poziciju.

Da li žališ što ranije nisi ušao i profi vode?

Ne. Ne žalim kako mi je do sada tekao život, ni zbog jednog detalja. Tako je trebalo da ide i to je to. Ništa nije slučajno.

Da li pratiš profi boks u Americi?

Pratio sam nekada, ali sada manje. Ne bavim se trenutno boksom i to mi baš prija. Vuče me već pomalo da se vratim u salu jer mislim da je došlo vreme za boks. O inostranom boksu ni ne razmišljam. Oni su potpuno opremljeni timovima koji se brinu oko njih. To se ne dešava u Srbiji, zato i nemamo rezultate.

Da li bi možda nekada radio MMA?

Bila je nekada aktuelna i ta priča. Radio bih, što da ne?! Čak sam imao i ponudu za Ameriku. Prihvatio sam je ali se nešto izjalovilo pa od puta nikad ništa nije ni bilo. Imam dosta prijatelja sa kim bih radio ostale borilačke veštine i koji bi mi pomogli da uđem u MMA. Mislim da bi mi protivnik u ringu teško prišao jer sam bokser.

Misliš li da bi ti teško prišao neki rvač ili dzudista?

Jako teško. Naučio bih da se snalazim u parteru, ali morali bi prvo da mi priđu i da me obore, a to bi bilo izuzetno teško.

Šta misliš o braći Kličko?

Šta da kažeš o momcima koji su dotakli plafon?

Da li postoji neko sa kim bi voleo da boksuješ a do sada nisi?

Nemam sa nekim određenim bokserom želju da radim meč. Svejedno mi je ko je u ringu.

Šta poručuješ budućim mladim bokserima?

Deca koja imaju hrabrost, junačko srce, volju za borbom treba da se bave boksom. Možda uspeju u tome, možda daleko doguraju.

Borilački klub se zahvaljuje Bogdanu Mitiću na izdvojenom vremenu i intervjuu koji nam je dao.

__________________________________________________________________________________________

Komentare o interjuu možete pročitati i na našem FORUMU.