Rvanje

Rvanje je olimpijski borilački sport koji podrazumeva  borbu između dvojice takmičara u kojoj jedan takmičar pokušava drugog da baci na zemlju, sa ciljem da ga drži dole da se registruje „pad“. Takmičar koji prvi u tome uspe je pobednik. Rvanje u užem smislu označava naziv za sportsku borbu između dvojice takmičara s ciljem da se protivnik obori pomoću zahvata ruku i uopšte snagom mišića, a bez udaranja.

Rvanje je jedan od najstarijih sportova. Od godine 708. p. n. e. postalo je deo drevnih olimpijskih igara.

Rvanje se najčešće deli po stilovima:

• grčko-rimski, u kome su zabranjeni zahvati ispod pojasa
• slobodni, u kome su zahvati ispod pojasa dopušteni.

ISTORIJA

Rvanje je jedan od najstarijih vidova borenja golim rukama. Već za XI dinastije u Egiptu (2133-1922. godine stare ere) na fresci iz grobnice kneza Bakta u Beni Hasanu imamo doslovce priručnik o rvačkim zahvatima. Scene rvanja nižu se kao na filmskoj traci, ali ne prikazuju tok jedne borbe, vec desetine različitih zahvata. U opisu meča između Ajanta i Odiseja u Ilijadi takođe se može uočiti korišćenje veštine: kada je snažniji Ajant podigao Odiseja, ovaj ga udarcem noge u zadnji deo kolena izbacuje iz ravnoteže. Stotine godina tradicije rvačke veštine u Mediteranskom basenu ostavile su traga. Tako, kod Lukijana (II v.n.e.) imamo opis dva načina treniranja ove veštine. Trening na tlu prekrivenim peskom (skamma) služio je za vežbanje tzv. uspravnog rvanja (orthia pale), pri kome je prašina omogućavala da se ruke ne klizaju i do izražaja je dolazilo uvežbavanje zahvata, tj. veštine. Drugi vid treninga bilo je rvanje na tlu (kylisis, kato pale), a podloga je bila dobro nakvašena ilovača (keroma), pa je do izražaja dolazilo razvijanje specifične snage, jer nije lako čvrsto stegnuti i držati nauljeno telo u blatu.

Cenjene fizičke predispozicije rvača bile su natprosečno krupna i proporcionalna građa, kratak vrat, jake istaknute grudi, ravan i ne naročito jak stomak, malo povijena leđa i jake noge. Kao i današnji, rvači toga vremena važili su za natprosečno jake ljude, a šestostruki olimpijski pobednik Milon zahvaljujući svojoj snazi ušao je u legendu. Mnoge tehnike primenjivane u rvanju imale su i svoje nazive: hamma (čvor), anchein (davljenje), trachelizen (hvat oko vrata), dialambanein (hvat oko struka), mesolabe (dizanje u vis) nakon koga slede rassein (bacanje) i drattein (valjanje). Omiljene tehnike bile su i anabastasai eis hypsos – hvat za ruku i bacanje preko ramena i akrocheirismos – lomljenje prstiju.

Zanimljivo je da su i u antici rvači jako dugo ostajali u pobedničkoj formi, mnogo duže od ostalih sportista. Već spomenuti Milon iz Krotona osvojio je šest venaca u Olimpiji, a ukupno 25 na velikim igrama. Sličan podvig ostvario je i ruski rvač Aleksandar Kareljin, nepobeđen od 1987. do 2000. godine, sa osvojene tri Olimpijade, devet svetskih prvenstava i nebrojeno turnira u apsolutnoj kategoriji (preko 130 kg) rvanja grčko-rimskim stilom. Poput Milona i on je najzad izgubio meč tek kada mu je suparnik pružao samo pasivan otpor, bez upuštanja u borbu. Očigledno, specifičnost ovoga sporta, uz prirodnu obdarenost i visoko razvijenu tehniku, pruža takmičarima slične prednosti u pogledu takmičarskog veka u odnosu na ostale sportove, kako pre dve i po hiljade godina, tako i danas.