Kendo
UKRATKO
Kendo ili “put mača” je jedan od nekoliko oblika japanskog mačevanja. Danas u svetu oko 9 miliona ljudi trenira Kendo, od toga 7 miliona u Japanu, gde je Kendo redovan predmet u školama.
Kendoke ( ljudi koji se bave Kendoom ) nose zaštitnu opremu koja štiti glavu, grlo, stomak i abdomen i ruke i ti delovi su jedine dozvoljene bodovne zone. Koristi se četvorodelni bambusov mač Shinai koji se drži sa dve ruke mada postoje kendoke koje drže u obe ruke po jedan Shinai .
Kendoke se kreću specifičnim klizećim korakom po glatkom podu sale za treniranje – Dojo.
Kendo se uglavnom trenira u parovima, ali u početku dok se ne savladaju osnovne tehnike i stavovi trenira se bez partnera i zaštitne opreme. Kasnije se prelazi na rad sa opremom koja omogućava borcima da se u potpunosti prepuste treningu i rade punom brzinom i snagom.
Osim vežbanja Kendoa u oklopima veoma važan deo veštine su kate tj. set vezanih formi koje dva partnera rade drvenim ( Bokenima ) ili čeličnim mačevima.
Kendo je veština mačevanja tj. veština rukovanja Katanom – japanskim lakim pešadijskim mačem; ne sadrži druge elemente kao što je borba bez oružja ili samoodbrana, iako u kendo spada i borba sa dva mača kao i sa Naginatom – oružjem u obliku koplja sa zakrivljenim vrhom.
ISTORIJA
Prva pojava veštine mačevanja u organizovanom obliku javlja se oko 800. godine. Dokazi za to se nalaze u najstarijim japanskim hronikama „Kođiki i Nihon – Saki“. Procvat japanskog viteštva javlja se u periodu Kamakura (1192-1333). Sa jačanjem samurajske klase dolazi do usavršavanja svih ratničkih veština. Tada se pojavio bušido (put ratnika), kodeks koji je kao usmeno predanje striktno davao upustva samurajima za sve prilike u kojima su se mogli naći. Bušido je bio direktno inspirisan konfučijanskom etikom, zenom i šintoizmom.
U periodu građanskih ratova mačevanje je evoluiralo u sistematičnu formu sa imenom kendžucu što u bukvalnom prevodu znači „veština ili umetnost mačevanja“. Ovo je period kada se otvaraju mnoge škole mačevanja, svaka sa svojim specifičnostima.
U isto vreme kendžucu se podelio na dve škole: Sen-Ha-Kendžucu, školu praktično orijentisanu na borbene tehnike, i Rju-Ha-Kendžucu, školu koja uz borbene tehnike daje akcenat i na akademski pristup veštini mačevanja. Današnji kendo po tradiciji potiče iz te škole.
Jedan od najvećih mačevalaca tog vremena bio je Kagehisa Itosai. On je osnivač škole Ito-rju, kojoj su pripadale neke istorijske ličnosti Japana tog vremena: Oda Nobunaga, Tokugava Hidetada i Tokugava Iemicu.
Jedan od najboljih mačevalaca tog doba je Bokuden Sukahara 1490-1572. Vrlo mlad, podučavan je veštini mačevanja od svog oca šinto sveštenika. Za njega legenda kaže da je pobedio u 37 dvoboja sa drugim čuvenim mačevaocima tog doba. Bokudena mnogi autori smatraju najboljim mačevaocem svih vremena. Mijamoto Musaši, verovatno najpoznatiji japanski samuraj, živeo je u ranom 17. veku. U tridesetim godinama, posle izuzetne mačevalačke karijere u kojoj nije bilo protivnika koga nije pobedio, povlači se i nastavlja životne aktivnosti sažimajući životna iskustva i baveći se slikarstvom i drugim umetnostima. Pred kraj života piše čuvenu knjigu „Pet prstenova“ – Go Rin No Šo, u kojoj izlaže doktrinu svoje veštine mačevanja. Interesantno je da je ova knjiga i danas vrlo popularna i čitana naročito među poslovnim ljudima Zapada.
U periodu Tokugava šogunata, poslednjem periodu japanskog feudalizma, kada je duže periode građanskih ratova zamenio relativni mir, veština mačevanja gubi svoj praktični značaj. U tom peridu samurajska klasa čini 10 procenata sveukupnog stanovništva Japana. Nakanishi Chuta koji je živco u 18. veku, osniva svoju školu Nakaniši Ito Rju. Specifičnost ove škole je što je majstor Nakaniši umesto drvenog mača boken, čija upotreba u vežbi i dvoboju nije bila ništa manje smrtonosna od katane, izumeo mač od bambusa šinai, kao i rukavice kote, koje su štitile prste i podlaktice mačevaoca. Posle dobrih iskustava sa svojim učenicima tokom vežbi, majstor Nakanishi je za potrebe treninga, pored rukavica, modifikovao i ostale delove samurajskog oklopa. Tako je nastala preteča današnjeg kendo oklopa. Od tada su mačevaoci mogli da se prepuste kendo treningu punom snagom bez straha od vrlo čestih, ponekad i teških, povreda. Chiba Shusaku (1794-1855.) je u kendžucu uveo spiritualnu disciplinu, paralelno povezujući samu veštinu mačevanja sa etikom i duhovnim usavršavanjem kendoka.
Kendo veština sazreva i dobija današnju modernu formu u periodu Meidži restauracije 1868-1912. Posle zabrane nošenja oružja i ukidanjem plemićkog staleža 1870 u Japanu je došlo do pobune samuraja protiv imperijalne vojske. Povod je bilo nezadovoljstvo unutrašnjom i spoljašnjom politikom Japana. Vojska je brzo ugušila pobunu i samurajska klasa je posle toga prestala da postoji. Reformator moderne veštine kendo je Sakikabara Kenkichi. On je uneo sportske elemente u veštinu mačevanja. Između ostalog, počeo je sa obučavanjem dece sa ciljem razvoja fizičke i duhovne snage. Kako bi se stavio veći akcenat na spiritualni aspekt budo filozofije (put rata, ratnika – termin tradicionalno vezan za tehnički vid veštine), organizacija Dai-Nipon Buto-kukai koja je objedinjavala budo veštine, 1919. ih je preformulisala u sledeće nazive:
- Kendžucu (japansko mačevanje) u kendo
- Džijudžicu (japansko rvanje) u džudo
- Kjudžucu (japansko streličarstvo) u kjudo
U periodu između dva svetska rata, kendo, do tada zabranjen ne samo za vežbanje nego i za posmatranje svim klasama koje nisu pripadale samurajskom staležu, postaje dostupan svima i njegova popularnost raste. Posle završetka Drugog svetskog rata, američke okupacione snage u Japanu donose dekret o zabrani veštine kendo i drugih srodnih borilačkih veština sa obrazloženjem da propagiraju militaristički duh. Posle ukidanja ovih zabrana, 1952. osniva se Sve japanska kendo federacija, Zen Nihon Kendo Renmei (ZNKR). Internacionalna kendo federacija – IKF, osnovana je 1970. kada je i organizovano prvo svetsko prvenstvo u Tokiju. Danas je preko 40 zemalja članica Svetske i Evropske kendo federacije. Svetska prvenstva se održavaju svake treće, a evropska svake druge godine.
