Džudo (Judo)
Džudo je japanska borilačka veština i olimpijski sport,koja se sastoji od bacanja, poluga i gušenja, uključujući i borbu u parteru.Nastala je kao skup probranih tehnika iz džiudžicua,koji je u to vreme u Japanu predstavljao zajedničko ime za sve borilačke veštine (udaračke i rvačke). Tada je osnivač džudoa – Džigoro Kano, koji je savladao nekoliko stilova Džijudžicua, odlučio uzeti ono najbolje od svakog i odbaciti nepotrebno.
Džudo kao olimpijski sport:
Džudo meč se održava na mekanoj podlozi (tatami), veličine u proseku 15×15 metara. U meču se može pobediti:
- Bacanjem
- U parteru
- Na bodove
Pobeda bacanjem: Ako takmičar protivnika baci na leđa sa određenom količinom snage, on time zarađuje 10 bodova (ipon) i istog trena pobeđuje. Ako ga baci sa određenom količinom snage ali na rame, stražnjicu ili kuk dobija 7 bodova (vaza-ari).
Za uspela bacanja koja su ipak bila loše izvedena i ne zaslužuju ipon niti vaza-ari dodeljuju se niži bodovi: juko (5 bodova) i koka (slabiji, 3 boda). Važno je napomenuti da oni nisu kumulativni; njima je nemoguće pobediti protivnika koji je zaradio vaza-ari.
Pobeda u parteru: Ako takmičar baci protivnika nekom tehnikom, ali pritom ne zaradi ipon, borbu može nastaviti u parteru. Cilj je prilepiti protivnikova leđa za tatami i držati ih tako: 25 sekundi (ipon), 20 sekundi (vaza-ari), 20 sekundi (juko), 15 sekundi (koka).
Takođe, ako je protivnik već ranije bacanjem zaradio vaza-ari i u parteru zadrži protivnika 20 sekundi (i time zaradi još jedan vaza-ari), op pobeđuje.
Osim držanjem, u parteru se može pobediti gušenjem ili polugom na ruci (u tom slučaju se protivnik izvlači iz zahvata tako da 3 puta tapka po vama ili parteru i samim time, automatski gubi meč, predaje borbu).
Pobeda na bodove: Ako dođe do toga da nijedan borac nakon isteka vremena nije zaradio ipon ili dva vaza-arija, odlučuju bodovi. U slučaju da oba borca imaju isti broj bodova, odlučuju sudije, ili se ide na zlatni bod-borba do prvog boda.
ISTORIJA
Profesor Džigoro Kano (1860. – 1938), navršivši 18 godina, počeo se baviti borilačkim veštinama. No brzo je shvatio da mu je napredak otežan činjenicom da je fizički bio jako slab i krhko građen. Naime – Većina džiudžicu tehnika je uz tehniku zahtevala i mnogo snage. Nakon što je stekao majstorsku titulu u nekoliko vrsti džiudžicua, 1882. je odlučio razviti borlačku veštinu koja bi omogućavala slabijim osobama da pobede mnogo veće protivnike.
Sa svojih 9 učenika osnovao je Kodokan institut i razvijao ono iz čega će nastati judo (na japanskom „Nežni put„).
Judo je postao izuzetno popularan već 1886. kada je policija grada Tokija organizovala turnir „Judo – Džiudžicu“. Ukupno se održalo 15 mečeva, a judo ekipa je uverljivo pobedila. Judo je postao deo Japanskog školskog obrazovanja i počeo se širiti po celom svetu.
Godine 1964. je uvršten na Olimpijske igre (za muškarce), a 1992 i za žene.
