Nokaut

Nokaut je nesto sto svi mi koji pratimo borilačke sportove priželjkujemo. Svako ko gleda meč naravno da želi da gleda atraktivan meč, borbu koja će obilovati i akcijom i taktikom i tehnikom. Ali nokaut je nešto što kada se dogodi svi skoče na noge, svi se obraduju. Taj ultimativni momenat pada jednog čoveka, poraz.

Možda je ono što neke od nas privlači i oduševljava, dok druge zgadi sam čin nokauta. Taj trenutak kada borac ostaje bez svesti, pada na zemlju je na neki način simulacija smrti. Jedan borac obara drugog i posle toga stoji nad njim, pobednik nad pobeđenim, jedan koji je preživeo borbu i onaj koji je izgubio, ali je u tom porazu „mrtav“.

Sam čin nokauta ima više definicija. Imamo onu medicinsku da isti nastaje pod silom koja se prenosi sa lobanje, na cerebralnu tečnost koja dalje pomera mozak koji udara u ivicu lobanje i dolazi do prekida svesti.

Naravno, pored medicinske postoji i drugačije viđenje. Joyce Carrol Oates u svojoj knjizi On boxing razmatra da je pojma nokauta (knockout) i vremenski pojam. Borac u boksu koji je nokautiran, nije samo izgubio svest, nego je izbačen iz vremena (knocked out of time). Njemu sledi brojanje do deset, i tokom tog brojanja njegovo vreme ne teče isto kao za ostatak sveta. Na tih deset sekundi on je izvan našeg vremena tokom kojeg mora da pokuša da pređe granicu i vrati se u naše tokove vremena.

Drugo viđenje je poenta toga da nokautom dolazi do apsolutne dominacije. Prilikom završnice u borbi, nekada možemo videti prosto neverovatnu završnicu koja nas oduševi ali vrlo retko vidimo sam finalni čin završnice ako je poluga u pitanju (prelom). Prilikom gušenja vidimo da je borac ostao bez svesti ali ipak znamo da će biti spašen od strane sudije, i da će ga drugi borac pustiti. Nismo uplašeni za čoveka koji je udavljen/ugušen zato što znamo da je on to već puno puta na treningu doživeo, a i prisustvovali smo puno puta situaciji da neko bude na taj način pobeđen.

Borba koja se završi sudijskom odlukom opet nije nešto što nas oduševi. Stoji da ima mečeva koji su išli do sudijske odluke i digli publiku na noge (Bonnar vs. Griffin TUF finale), ali na kraju smo ipak razočarani time što ni jedan borac nije do kraja pokazao svoju nadmoć. Ipak na kraju nemamo pobednika u pravom smislu, iako je jednom dignuta ruka u ritualu proglašenja.

Kada dođe do nokauta i borac padne na pod bez svesti, mi vidimo taj trenutak, ostane nam u pamćenju, ucrta nam se u mozak. Trenutak kada ruka ili noga pogađaju glavu čoveka, kako se njegovo telo grči, opušta. Kako pada na pod bez kontrole. Ta situacija je trenutak kada znamo da dolazi do potpune dominacije i da je drugi apsolutno poražen. Da neće moći da se vrati u borbu nikako, da ga sudija neće spasiti i prekinuti borbu ako tapne, da neće sudija odrediti ko je pobednik. Tad je pobednik preuzeo stvar u svoje ruke i odneo pobedu za sebe, nikome nije prepustio da odluči za njega.

Za kraj, imamo i ideju te simulacije smrti koja nam je toliko bliska iako je ne pominjemo uopšte. Borac koji je doživeo nokaut pada bez svesti na pod, ponekad u nekim grotesknim pozama. Nekada nema krvi, jednostavno samo nepomično telo na podu. U drugim situacijama on pada obliven krvlju. Imamo drugog borca koji skače, raduje se, ili samo smireno stoji i gleda. Scena koju bi mogli da prenesemo par stotina/hiljada godina u prošlost na neko bojno polje. Čovek koji se raduje (na sebi svojstven način) zato što je preživeo.

Ideja smrti nam je oduvek bila bliska, njom smo okruženi. Borenje i borilački sportovi su simulacija borbe na smrt, i često tehnike koje se tu prezentuju predstavljaju situacije gde bi trebalo da dođe do smrti ako se one izvedu do kraja, punom snagom itd. Kada u kontaktnim borilačkim sportovima dođe do udarca koji će drugog borca ostaviti bez svesti, mi smo očekivali taj čin. Taj trenutak koji će nam simbolizovati smrt. Na neki način mi čak morbidno priželjkujemo taj trenutak. Možda zato što smo sebe toliko zatvorili u modernom društvu da nam je smrt postala nešto veštački pa prosto priželjkujemo da je doživimo na ovakav način. Da vidimo tu scenu koju smo toliko puta priželjkivali, da vidimo kako jedan čovek pobeđuje drugog i u nekom vidu morbidnog rituala ga „ubija“.

Nokaut jeste i šok za mozak medicinski rečeno, jeste i dominacija jednog čoveka ali i morbidna simulacija smrti. Sada kada sagledam, možda to jeste jedini način da na siguran i društveno prihvatljiv način mi doživimo smrt drugoga a da nas niko zbog toga ne osudi. Neće se desiti situacija da će neko da u gomili, na događaju nas osudi što smo se oduševili nokautom, već će naprotiv da nas podrži i sa nama se oduševljavati.

Objavio/la: sleepy